Историјско богатство на раскршћу трију река – тура кроз општину Пожаревац
Општина Пожаревац простире се на површини од 491 км2, подразумева 25 сеоских и 2 градска насеља – Пожаревац и велики енергетски центар Костолац. Чак 80 посто укупне територије чини обрадиво земљиште, које представља једно од највреднијих богатстава овог краја.
Пожаревац је град дуге историје и традиције. Први пут се помиње у 15. веку, давне 1476. године у турским тефтерима, а постао је познат након Пожаревачког мира закљученог 1718. године између Венеције, Турске и Аустрије. Прва школа у Пожаревцу, а уједно и једна од најстаријих у нашој земљи, основана је у оквиру локалне православне цркве 1733. године. Пожаревац ипак бележи развој доласком на власт књаза Милоша Обреновића.
Назив града везан је за легенду која каже да је деспота Змај Огњена Вука (Вук Бранковић), који је владао Сланкаменом, напао турски јунак Али – бег (историјска личност из народа познат као Ђерзелез Алија). У двобоју је турски јунак рањен али успева да се довуче до рита између Мораве и Дунава. Како би поразио непријатеља, деспот Вук је запалио рит који је горео данима. У риту је изгорео и Али – бег, а место где је рит горео названо је Пожаревац.
Да ли знате да су многе државне институције први пут основане управо у овом граду? У Пожаревцу је основан први нахијски суд у Србији давне 1821. године под именом Совјет пожаревачки. И прва пилотска школа у нашој земљи основана је 1915. године баш у Пожаревцу. У њој су се обучавали пилоти за потребе ратног ваздухопловства у Првом светском рату.
Ми смо издвојили неколико знаменитости које не бисте требали да пропустите у овом граду:
Саборна црква Светих архангела Михаила и Гаврила – богомоља књаза Милоша
Ова сакрална грађевина јесте један од најзначајнијих примера прелазног стила у архитектури обновљене Србије и важан је споменик црквене културе у нашој земљи. Саборну цркву је општина Пожаревац, на предлог Регионалног завода за заштиту споменика културе из Смедерева, прогласила за непокретно културно добро – споменик културе 1990. године.
Представља главни и највећи православни храм у Пожаревцу.
Подигнута је у 19. веку, 1819. године од стране књаза Милоша Обреновића. Ова сакрална грађевина је била саборни храм Српске православне цркве у кнежевини. Осим тога што је изградио цркву, књаз Милош је заједно са својом породицом и угледним гостима често посећивао и присуствовао литургијама које су се у њој одржавале. Временом је седиште Српске православне цркве пресељено у Београд, а црква задржава само значај за Пожаревац и околину. Нови процват црква доживљава обновом Браничевске епархије 1921. године са седиштем у Пожаревцу, када поново постаје саборна.
Саборна црква Светих архангела Михаила и Гаврила се налази у Хајдук Вељковој улици. Освештао ју је митрополит београдски Агатангел 1823. године.
Првобитно је изграђена без звоника, али је он дозидан накнадно 1856. године, уз западну фасаду храма. На западној страни цркве се налази богато украшен портал у српско – византијском стилу. Изведен је тесаним каменом.
Триконхалне је основе са једном олтарском и двема певничким апсидама, споља полигоналним, а изнутра полукружним. У просторном смислу подељена је на олтарски простор, наос и припрату. Зидана је каменом и опеком, а споља омалтерисана. Архитектонска пластика у виду подеоног венца и плитких пиластера присутна је само на звонику.
У олтару цркве налази се свети престо који је израђен у Пешти, исклесан од црвенкастог мермера и углачан до високог сјаја.
На самом улазу у цркву, у склопу комплекса, налази се велелепни Епархијски двор, изграђен између два светска рата.
Живописање храма започели су 1852. године Милија и Иван Марковић, али је уз рад на иконостасу 1870. године то наставио Никола Марковић. Иконе на иконостасу имају значајну историјску и уметничку вредност.
Иконостас са двадесет и пет икона богато је резбарен и позлаћен. Уз јужни зид наоса смештени су архијерејски и владарски престо са сликаним представама Св. Саве и Св. Стефана Дечанског. Уз северни зид наоса налази се Богородичин престо са сликаном представом Богородице са Христом. Црква Светих архангела Михаила и Гаврила поседује збирку од четрнаест целивајућих икона Јање Молера рађених темпером на дасци, које представљају драгоцену зографску целину из прве половине 19. века. У цркви се чува и значајан број предмета примењене уметности, међу којима има вредних примера црквеног веза, златарских радова уметничко занатске израде, богослужбених књига и намештаја.
Зграда Команде гарнизона и случајно откривена црква
Грађевина потиче из прве половине 20. века, зидана је у периоду од 1938. до 1939. године у савременом српско – византијском стилу, како су у том периоду зидани објекти, по пројекту чувеног архитекте Момира Коруновућа. Архитекта Коруновић је композиционо решење здања засновао на принципу пуне симетрије, сложене основе у облику ћириличног слова „Е”.
Првобитно је у њој требао да буде смештен двор Браничевске епархије. Грађевина је зидана као функционална црквена зграда у којој је изграђена капела и црква. Како је грађевина завршена пред сам почетак Другог светског рата, црква ју је корисила кратак период, за свакодневна богослужења, док су се празничне и недељне литургије одржавале у Саборној цркви. Богослужења су престала када су се у њу уселили Немци 1941. године.
Након завршетка Другог светског рата, зграда је једно време служила као болница, а касније се у њу уселила војска.
У оквиру тадашњег Владичанског двора Браничевске епархије подигнута је и црква 1939. године. Када су Немци заузели Пожаревац, претворили су је у Команду војног округа. Након туробних ратних година партизани су задржали исту намену овој грађевини и дуго година је била команда, да би потом простор био претворен у војничку кантину. За ову цркву се тек сазнало 2017. године када су мајстори почели са преуређењем кантине у будућу канцеларију Војног синдиката Србије. Уз помоћ Војног синдиката Србије, али и бројних донатора, војничка кантина је преуређена и враћена јој је намена.
Зграда Команде гарнизона је спратно здање монументалних размера и резиденцијалне архитектуре, јаких кубуса и донекле тешких маса изведено у савременом српско-византијском стилу, који је једини архитектонски оригинални стил који је настао на овим просторима.
Окружно начелство – најрепрезентативнија управна зграда у Србији 19. века
Зграда Окружног начелства, данас градска кућа Града Пожаревца, по својој величини, архитектонској концепцији и декоративној обради, за ондашњу Србију била је најрепрезентативнија и највећа управна зграда. По својим споменичким одликама, здање Окружног начелства представља један од највреднијих примерака градитељског наслеђа архитектуре профаног карактера, не само у Браничевском региону, већ у Србији уопште. Влада Републике Србије га је 1983. године уврстила у ред културних добара од великог значаја.
Ово здање импозантних размера и математички складних пропорција, подигнуто је 1888 – 1889. године у духу бечког академизма са облицима појединих детаља инспирисаним италијанском ренесансом.
Здање је изграђено по пројекту познатог аустријског архитекте Фридриха Гизела. У Министарству грађевине пројекат је одобрен уз извесне коректуре угледних архитеката Јована Илкића и Душана Живановића.
Здање Окружног начелства подигнуто је као слободно стојећи објекат и изведено је као разуђена и репрезентативна двојна композиција чије је решење засновано на ренесансном принципу пуне симетрије као основном постулату лепог. Састоји се од подрума, приземља, спрата и поткровља изнад централног дела здања. Угаона решења сложене основе објекта и његов архитектонски раскошно наглашен централни део са надвишеним мансардним крововима, доприносе утиску дворске архитектуре. Представља прекретницу у изградњи јавних грађевина у Србији током 19. века својом монументалном репрезентативношћу, симетричним распоредом маса главног и бочних трактова, једноставно и функционално организованим унутрашњим простором са сликаним композицијама и декоративном пластиком.
Ликовност свих фасада се одликује богатом примарном, секундарном и терцијерном декоративном пластиком и стилски доследно примењеном обрадом у духу неоренесансе и класицизма уз ревносно поштовање свих постулата зрелог академизма.
У ентеријеру, посебну уметничку вредност имају површине са зидним и декоративним сликарством. Композиционо и тематски издваја се представа „Таковски устанак“на плафону свечаног салона, док је на своду степенишног простора насликан краљевски грб династије Обреновић из 1882. године са девизом Темпус ест меум јус. Специфичност здања представљају и уметнички осликани простори посебне намене – салон и приватне одаје намењене члановима династије Обреновић, као и уметнички обрађени делови опреме ентеријера – степенишне ограде, лустери, рукохвати, елементи од кованог гвожђа и површине које су обрађене посебним техникама.
Испред здања Окружног начелства, налази се градски парк чија је изградња трајала до 1894. године, на месту где је некада била сточна пијаца. Парк је пројектован и изведен по угледу на класичне француске паркове. Његова шема је академистички строга и геометријски правилна. Заснована је на принципу наглашених цветних рундела које су формиране у тачкама пресека главних ортогоналних оса парка. Концепција геометријске шеме по којој је парк изведен може се приписати тадашњем главном градском инжењеру Феликсу Далековићу.
У централном делу парка, на месту његове тежишне тачке, 24. јуна 1898. године „захвални народ округа пожаревачког ослободиоцу своме и књазу Милошу Т. Обреновићу И“ подигао је изузетан споменик – кнежеву статуу изливену у бронзи. Скулптура је израђена у Паризу, а њен аутор је Ђорђе Јовановић, вајар познат у европским круговима.
У северном делу парка је постављена биста Васе Пелагића, вајара Стевана Боднарова 1955. године, у јужном делу бисте народних хероја Божидара Димитријевића Козице (вајара Божидара Обрадовића), Бошка Вербалова (вајара Николе Јанковића) и Чеде Васовића (вајара Стевана Боднарова).
Конзерваторско-рестаураторски радови извођени су током 1977. на сликаној декорацији, а на грађевини 1997. и 2005.
Народни музеј Пожаревац – други најстарији музеј у Србији
Ово је други најстарији музеј у нашој земљи, одмах после Народног музеја у Београду. Основан је на самом крају 19. века, 1895. године.
Зграду Народног музеја саградио је познати адвокат из Пожаревца Крста Николајевић као велику породичну кућу у самом центру града која у стилском погледу има одлике средњеевропског романтизма са примесом традиционалног, као што су избачен трем попут доксата, квадратна основа, пирамидални кров. После његове смрти кућа је припала пожаревачкој Општини, која је прво користила за основну школу, а 80-их година прошлог века у “Крстину кућу”сместио се Народни музеј Пожаревца.
Народни музеј у Пожаревцу обухвата територију Браничевског округа и у својим задужбинама чува више од 50.000 музејских предмета из разних периода.
Музеј поседује више сталних и повремених поставки у зградама које се налазе на различитим локацијама:
Главна зграда музеја са сталном поставком археолошких збирки и депоом, чак укључује неколико светских униката као што су перо ЦАЛАМУС које се користило за писање по римским воштаним плочама, јединствена нумизматичка збирка, грб Виминацијума израђен од мермера који је потковичастог облика, римски и венецијански златници, златник Александра Македонског, саркофази, скулптуре, медаље Пожаревачког мира. Нарочито су значајни саркофаг који датира из 3. века, богато украшен рељефним представама и надгробна плоча једног римског легионара. Осим тога, у главној згради музеја се могу видети археолошки предмети праисторијске, античке, виминацијумске и средњовековне збирке.
Легат Миодрага Марковића представља изложбу српског сликарства прве половине 20. века. Истанчан укус, високо образовање, али и рад и дружење у дипломатским представништвима широм планете су изнедрили код Марковића, једног од најзначајнијих Пожаревљана, велику љубав према уметности, поготово сликарству. Он је стрпљиво стварао уметничку збирку коју је пред крај живота поклонио граду Пожаревцу. Неки од уметника чије се слике налазе у збирци су: Јован Бијелић, Милан Коњовић, Зора Петровић, Љубица Сокић, Пеђа Милосављевић и др.
Музеј културне историје представља типичну кућу богате трговачке породице. Крајем 19. и почетком 20. века пожаревачка грађанска елита почиње да гради удобне породичне куће од чврстог материјала, уређује ентеријер масивним стилским намештајем, уметничким предметима, производима занатске делатности стране и домаће израде, чиме су презентовали свој престиж, моћ и раскош.
Плави салон представља највећу собу у кући, заједничку просторију, симбол дружења и друштвених веза. Одаје раскошнни изглед својом таваницом, декоративно окреченим зидовима и украшеним дашчаним подом.
Као најдрагоценији део објекта издваја се таваница непознатог бечког мајстора. На декоративно украшеној таваници насликана су четири годишња доба у кружним пољима на средини сваке стране, у комбинацији са мртвом природом у угловима и тродимензионалним украсом.
Ентеријер Црвеног салона уређен је у духу времена у коме је настао: витрине, гарнитуре за седење (угаоне фотеље, столице, софа), мали сто, сто за пушење, огледало, ормар и пећ, све је ово оригинални намештај с краја 19. и почетка 20. века.
Део предмета у овом објекту су стечени поклоном и откупом од угледних Пожаревљана и њихових потомака.
Кућа Добрњчевих сазидана је 90-их година 19. века на плацу који су потомци Петра Добрњца, војводе Првог српског устанка. поклонили Пожаревцу.. У овој згради су изложени предмети који датирају из времена Првог и Другог српског устанка. Војвода Петар Добрњац (17711828) је предводио устанике из пожаревачког краја и заједно са Миленком Стојковићем и вождом Карађорђем учествовао у ослабађању Пожаревца од Турака.
Етно парк Тулба представља јединствену изложбу на отвореном са аутентичним објектима народног градитељства из 18. и 19. века, ту су окућница, бунар са витлом, кућа брвнара (село Мелница), кућа разбијеног типа (село Макце код Петровца) из 80-их година 19. века. У непосредној близини изграђен је и Царски шатор, налик ономе у коме је 21. јула 1718. године потписан Пожаревачки мир. Формиран је 1972. године на брду Тулба са циљем да се на једном месту покажу традиционалне вредности народне архитектуре Браничевског округа. Објекти су пренети из матичне локације и представљају типичне облике народног градитељства области из које потичу.
Апотека Душманић – здравствена установа чувене фамилије
Зграда „Апотека Душманић” познатија као Душманићева апотека, смештена у самом центру града, јесте једна од најлепших грађевина у Пожаревцу. Изградила ју је породица Душманић која је изнедрила низ личности значајних не само за историју Браничева већ и целе Србије.
Кућа је до дан – данас остала непромењена, а изграђена је у периоду од 1890. до 1894. године. По изградњи у њој почиње да ради апотека Михаила Душманића, који се оженио Маријом, ћерком чувеног индустријалца Бајлонија.
Михаило Душманић (1857-1929) био је истакнути фармацеут и бивши председник општине Пожаревац. Иначе преци Душманића су на простор Браничева дошли из Херцеговине.
Душманићи су саградили прелепу зграду у класицистичком стилу који је владао на овим просторима на крају 19. века, у којој су апотеку сместили у приземље, а стамбени простор на спрату.
Архитектонски гледано чистих је линија и елегантно изведених украса, купљених у Аустрији.
Та целина од стамбеног и економског дела остављала је утисак беспрекорне здравствене установе у којој су људи живели и радили у најхигијенскијим условима тог времена.
Почетком 20. века ова грађевина је била место сусрета истакнутих људи попут Бајлонија и Николе Пашића.
Приликом посете Пожаревцу не пропустите да обиђете чувену ергелу “Љубичево”, једну од најстаријих ергела у Србији, коју је давне 1853. године основао књаз Милош Обреновић.
Његов син Михаило поседу даје име „Љубичево“, по својој мајци, кнегињи Љубици. Ергела је почетком 20. века израсла у институцију европског ранга и имала је око 500 грла. Прославила су је грла Љубичевац, Кастор, Рамоз, Хајџан. Споменик најславнијем грлу ове ергеле, грлу Љубичевац, који је освајач „Трипл круне“(непобеђен галопер), налази се у центру ове оазе мира и тишине где су и бројне стазе за шетњу. У оквиру парковске површине изграђена је фонтана посвећена кнегињи Љубици. Не пропустите да обиђете и зграду Дома трговачке омладине која је подигнута и предата на употребу крајем августа 1930. године. Данас је у тој згради смештена Политехничка школа.
Текст: Тања Пролић
